U blizini sam, mogao bih da dodjem. Dok cekam tvoj odgovor ruke mi se znoje od nervoze, ipak se dopisujemo par sati, alo ne bih da propustim sansu da te upoznam. Na ekranu mi stize poruka, DA Beograd mi je na pola sata, kucam i dogovaram mesto sastanka Medjutim uskoro stize odgovor da veceras ne moze nigde jer nema ko da cuva dete. Razocarenje. Sta sada, razmisljam, ali opet poruka, i ja bih tebe upoznala. Hmm, dodji do Beograda, sama zivim ali ipak si sluzbeno lice, valjda me neces silovati. Osmeh na mom licu, ne brini, necu , stizem za sat, dva. Krecem do kupatila da se istusiram, u glavi vrtim, sta ako me ispali? Ma pokusacu, radoznslost je jaca od mene. Brzinsko tusiranje i sedam u auto, vec je mrak, napolju je hladno. Treba mi pola sata do Beograda ali se ipak bojim da me ne zeznes. Dolazim u Beograd i saljem ti poruku, ali ne odgovaras jos, odjednom stize poruka i samo adresa na njoj. Gledam navigaciju i krecem prema stanu, dolazim do vrata, nosim vino i cvece. Kucam lagano jer ne zelim da probudim dete, otvaras, Boze pomislih, lepsa si nego na slici. Pruzam ti vino i cvece i tada ti prvi put cujem glas. Hvala. Ja sam Zoran a ti? Shvatih da ti ni ime ne znam. Jelena ,udji Zorane.
PROČITAJ CJELU PRIČU
Nema komentara:
Objavi komentar