Te srede sam krenuo na fakultet, kao i obično u žurbi jer sam se uspavao. Strčao sam dole u dnevnu sobu, javio se kevi koja je već ustala ne bi li ispratila mog ćaleta i mog brata Dejana naposao. Pijem gutljaj kafe i žurim. Ivane, opet nećeš da doručkuješ? Nemam vremena kevo žurim se, vidimo se popodne. Ćao ljubavi, ćao. Uvek me je zvala ljubavi, ne znam ni sam zašto. Otkad je prestala da radi u banci posle toliko godina, vreme je uglavnom provodila u kući kao domaćica. Stigao sam na fax negde oko 10 sati, kad tamo neki protest, opšti haos, znači od predavanja ništa. Zezao sam se sa kolegama negde do 12, pa kad mi je dosadilo rekoh jebeš ti ovo, idem ja kući. Oko jedan sat bio sam pred kućnim vratima. Uhvatim kvaku, zaključano. Verovetno je keva izašla negde, pomislio sam inače ne bi bilo zaključano. Otključavam vrata, ulazim osvrćem se kuća je prazna. Dok hodam kroz dnevnu sobu stepenicama koje vode na sprat, tišinu prazne kuće sem mojih koraka narušavaju i neki prigušeni zvuci. stao sam i osluškivao. Da, nešto se čuje. Zvuk je dolazio iza zatvorenih vrata koja su se nalazila ispod stepenica za sprat, a vodila su u ostavu. Prišao sam i prislonio uho na vrata i jasnije čuo nekakvo mumlanje ili nešto slično. Lagano sam odškrinuo vrata i mnogo jasnije čuo. Bili su ti jaki uzdasi pomešani sa jecanjem i dahtanjem.
PROČITAJ CJELU PRIČU
Nema komentara:
Objavi komentar